Прва песничка слика је статична. Јесењи пејзаж обухвата небо и земљу. Небо је предочено са три речи: “Сиво, суморно небо.” Оба придева сугеришу тамне тонове: СИВО је боја неба, СУМОРНО има значење боје, али и расположења. Спој ова два придева има извесну емотивну и психолошку тежину: док је СИВО прилично неутрално са емотивног аспекта, СУМОРНО персонифицира небо, придаје му својство људског бића притиснутог тешким мислима – основно значење овог придева је у сфери емотивног, али је проширено и визуелном представом (мрачно, тужно, тамно лице). Сивило и суморност придају небу извесну тежину – наноси над земљу мрак, притиска живи свет. А живи свет на земљи састоји се само од ладолежа и гранчица. Ладолеж и није више жив, увео је, своје вреже је “Суморно спустио”. Ладолеж је на старој огради, давно је увео – спој речи СТАРО и ДАВНО јаче наглашава нестајање и изумирање ладолежа. По земљи су гранчице “скрхане ветром”.
Слика умирења природе наглашена је последњим стихом прве строфе: “Све мрачна обори јесен, и све је пусто и тамно, без живота је све.” Јесен је овде доба одумирања, нестајања.Понављање речи СВЕ има снажну значењску функцију: поменути су ладолеж и гранчице, али је такву судбину доживело све што је на земљи.
Лексика у овој строфи је врло функционална и многозначна. Примерена је атмосфери нестајања и умирања. Сви придеви (СИВО, СУМОРНО, СТАРЕ, УВЕЛИ, СХРХАНЕ, МРАЧНЕ, ПУСТО, ТАМНО), осим основног зачења, садрже у себи значење тамних боја и значење емотивних и психолошких стања, али и значење умирања, нестајања. Само су три глагола употребљена (СПУСТИО, ЛЕЖЕ, ОБОРИ), али сви означавају кретање ка земљи, умирање. Ту је и прилог ДОЛЕ да појача тај утисак. Још две речи у овој строфи занимљиве су по свом облику. ГРАНЧИЦЕ су нежне, слабе, ломљиве, па као такве и СКРХАНЕ, делују још трагичније.
Ова песничка слика врло је статична. Ипак, постоји извесно кретање запажања стања у природи и оно од већих ка мањим сликама, одозго на доле.